ПРЕПОРУЧУЈЕМО



NI DEMOKRATIJA NI DIKTATURA

Na osnovu dogovora sa ekonomistom svetskog glasa, Dr. Janosom Kornaiem, Profesorom na Harvard University, Cambridge, Massachusetts, USA i Corvius University, Budimpešta, Mađarska, direktorka Centra za gradjansku akciju Integras mr Ljiljana Petrović je prevela njegov članak “Hungary’s U-Turn“, objavljen u Capitalism and Society, Columbia University, New York, N.Y.,USA.

Prevod u celosti možete pročitati na ovoj stranici, a možete ga i preuzeti ovde u pdf formatu.

Integras, 04 septembar 2015

Mađarski preokret*
Janos Kornai


János Kornai


Dr Janos Kornai je Profesor Ekonomije Emeritus na Harvard University, Cambridge, Massachussetts, USA i Honorarni Profesor Emeritus na Corvinus University of Budapest, Mađarska. Janos Kornai  je svetski priznati ekonomista, koji uživa veliko poštovanje svojih kolega, širom sveta. Dobitnik je mnogobrojnih prestižnih priznanja i počanih zvanja. U njegovim delima mogu uživati svi koji su u potrazi za istinom, a kojoj  je sam uvaženi profesor bio i ostao predan celog svog života. (Lj.P.)
Mađarska je mala zemlja, siromašna u sirovinama, sa populacijom od samo 10 miliona stanovnika. Nema građanskih ratova na njenoj teritoriji, niti narodnih protesta, kao ni terorizma. Nije bila uključena ni u jedan od lokalnih ratova, a ne preti joj ni skori bankrot. Pa zašto je onda ipak važno da se obrati pažnja na ono što se događa tamo? Zato što se Mađarska, zemlja koja pripada NATO-u i Europskoj uniji, udaljava od velikih dostignuća u promeni režima iz 1989-1990 - demokratije, vladavine prava, slobodnog delovanja civilnog društva, pluralizma u intelektualnom životu - i pred očima celog sveta napada privatno vlasništvo i mehanizme slobodnog tržišta; i sve to čini u senci povećanih geopolitičkih tenzija.

1. Udaljavanje od demokratije, vladavine prava, privatnog vlasništva i civilnog društva; opsednutost centralizacijom

Razmotrimo grupu sledećih zemalja: Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Češka, Estonija, Hrvatska, Poljska, Letonija, Litvanija, Makedonija, Mađarska, Rumunija, Srbija, Slovačka i Slovenija. Sve ove, sada nezavisne države imale su ključnu prekretnicu 1989-1990. Pre ovih godina, funkcionisale su kao nezavisne države ili kao zasebni delovi države unutar socijalističkog sistema, pod vlašću komunističke partije. Struktura i dinamika transformacija varirali su od zemlje do zemlje. Teški promašaji događali su se svima njima, uključujući i Mađarsku;  svaki korak napred često je bio praćen periodom regresije. Međutim, uz sve šarolike varijacije, sve ove zemlje su se do 2010. godine kretale u istom opštem pravcu : napredovale su ka tržišnoj ekonomiji utemeljenoj na dominaciji vladavine prava i privatnom vlasništvu.

Mađarska je prva i do sada jedina članica ove grupe od 15 zemalja, koja je izvršila oštar preokret i odlučno krenula u suprotnom smeru. Na izborima 2010. godine, ubedljivo je pobedila koalicija, koju je formirao Fidesz- Mađarski građanski savez sa Demohrišćanskom narodnom strankom (u daljnjem tekstu ukratko Fidesz), na čelu sa Viktorom Orbanom. Tada je započeo preokret[1].

         Do 2010. godine, u Mađarskoj su bile uspostavljene fundamentalne institucije demokratije, međutim sa početkom preokreta započelo je njihovo sistematsko uništavanje. Ono je u značajnoj meri već završeno.

U praksi, izvršna i zakonodavna grana nisu više odvojene, budući da su obe kontrolisane energičnom i čvrstom rukom političkog lidera koji je samog sebe pozicionirao na sam vrh moći. Taj politički lider je Viktor Orban. Nikakav, vredan pomena, pripremni rad na predlozima zakonima se ne izvode ni unutar ni izvan zidina Parlamenta. Sam Parlament se pretvorio u fabriku zakona, gde je linija prozvodnje ponekad podešena da radi neverovatnom brzinom : između 2010 i 2014 godine, za najmanje 88 predloga zakona, od njihovog podnošenja do usvajanja nije prošlo više od nedelju dana ; u 13 slučajeva sve je bilo završeno istog ili sledećeg dana. (Scheppele 2012. Europski parlament 2013. god.). Svaki pokušaj istrage o pozadini tek izbilog skandala, a koju bi objektivno sprovodio parlamentarni odbor uz efiktivno učešće opozicije, bio je, bez izuzetka, osujećen. "Pouzdani" ljudi, bliski centru moći, zauzimaju položaje na kojima se donose odluke, čak i u organizacijama koje nisu zakonski pod kontrolom izvršne vlasti i koje bi u pravim demokratijama trebalo da služe kao kontra-balans u monitoringu izvršne i zakonodavne vlasti : u Ustavnom sudu, državnoj revizorskoj instituciji, fiskalnom savetu, agenciji za konkurenciju (nadležna za sprovođenje pro-konkurentskih zakona), kancelariji ombudsmana i centralnom zavodu za statistiku.

Osnovne institucije pravne države  su bile uspostavljene do 2010. godine;  međutim, sa preokretom, one su ili ukinute ili značajno oslabljene (Bozóki 2013.). Novi ustav Mađarske, koji je zamenio ustav prihvaćen višepartijskim konsenzusom 1989, napisala je mala grupa unutar Fidesz-a i nije bilo široke javne rasprave o njemu. Svi protesti su bili potpuno igonorisani, i dokument je, u veoma kratkom roku, bio provučen kroz defektne filtere fabrike za proizvodnju zakona. Tekst ima obilje nedostataka, na koje su odmah (i bezuspešno) ukazali kako domaći tako i strani pravni eksperti (Scheppele 2013. Halmai 2014.). Obzirom da je obilovao klauzulama koje su služile trenutnim političkim potrebama ljudi na vlasti, taj dokument, koji je zvanično nazvan "osnovni zakon", morao je da bude izmenjen pet puta. U periodu 2011-2013 osnovni zakon je kompletiran donošenjem 32 takozvana "kardinalna zakona", koje će budući parlamenti moći da izmene samo dvotrećinskom većinom. Ova zbirka zakona pokriva aspekte života zemlje, koji su od suštinskog značaja.

Jedno od osnovnih načela vladavine prava je da niko, pa ni oni koji imaju najveću moć, ne može da bude iznad zakona. Zakon se mora poštovati. U Mađarskoj se situacija promenila: nosioci vlasti su u stanju da svakoj odluci daju status zakona, brzo i bez smetnji, na pritisak dugmeta. Oni donose retroaktivne zakone, ne obazirući se na zabranu takve legislative, poznatu još od rimskog doba. Ukoliko žele da obezbede izuzetno povoljan tretman za pojedinca ili za organizaciju, oni donose zakone služeći se pritom pravnim trikovima, kojima se de facto obezbeđuje  favoritizam.

Kada je reč o pravosudnoj grani vlasti, tužilaštvo je u Mađarskoj centralizovana organizacija. U teoriji, ono funkcioniše nezavisno od ostalih vlasti. U praksi, međutim, a to je ono što je važno, glavni tužilac je izabran od strane nosioca vrhovne izvršne vlasti, nakon čega je čisto formalno imenovan od strane parlamenta, koji, od tada pa nadalje nije u stanju da ga efikasno kontroliše. Uz nekoliko beznačajnih izuzetaka, istraga svih javnih skandala i slučajeva korupcije, u koje su umešani pojedinci bliski sadašnjoj vladajućoj partiji, nije uspela da napreduje dalje od istražne faze ili optuženja. S druge strane, tužilaštvo je koristilo svoja puna ovlašćenja u ekonomskim skandalima i slučajevima korupcije u koje su umešani ljudi koji pripadaju sadašnjoj opoziciji. Vrše se dramatična, spektakularna hapšenja, uz prisustvo gomile kamera. Kompromitujuće činjenice često procure, dok je istraga još u toku. Ne štede se napori kako bi se osiguralo da ovakvi slučajevi stignu do suda, mada je tačno da je, vrlo često, zbog nedostatka dovoljnih dokaza, gonjenje moralo biti prekinuto u fazi optuženja; u drugim slučajevima optužbe su bile odbijene od strane suda. Primetno je i da se tajming curenja, podizanja optužnice ili sudskog pretresa često poklapa s nekim događajem sa političkog kalendara: bomba, koja će uništiti ugled rivala, se detonira neposredno pred izbore.

Izgleda i da prisustvujemo nedvosmislenim pokušajima vladajuće političke grupacije da preuzme kontrolu i nad sudovima.  Predsednik Vrhovnog suda, koji je bio izabran pre 2010., razrešen je pre nego što mu je istekao mandat.  Uvedena je nova institucija, Nacionalna kancelarija za pravosuđe, koja su od samog početka data izuzetno široka ovlašćenja: ne samo da bira sudije, već i da odlučuje o kojim slučajevima treba da raspravljaju pojedinačni sudovi. Kao rezultat protesta u Mađarskoj i inostranstvu, nadležnosti Kancelarije su kasnije smanjene, ali je njen uticaj ostao značajan.  Starosna granica za odlazak sudija u penziju upadljivo je snižena sa 70 na 62 godine, odnosno svedena je na nivo ispod prosečne starosne granice, s namerom da se oteraju iz sudova sudije starije generacije. Ovim je bilo pogođeno i više sudija na rukovodećim položajima unutar pravosudnog sistema, a na koje su bili izabrani pre nego što je sadašnja vladajuća grupacija došla na vlast i mada je ovu meru naknadno poništio relevantan međunarodni sud, i time sudijama pružio bar moralnu satisfakciju, većina njih nije bila u mogućnosti da se vrati na rukovodeći položaj, a na kojem su se prethodno nalazili.

Brojni su oni iz pravosuđa koji nisu u stanju da izbegnu efekat zastrašivanja koje vladine mere proizvode. Neki slučajevi koji dospevaju pred sud imaju političke ramifikacije, i nepristrasni eksperti za ovu oblast veruju da su neke sudske presude pristrasne i da pogoduju politici Fidesza. Niko se ne trudi da iznese mišljenje o broju takvih slučajeva. U svakom slučaju, ono što je sigurno (i ohrabrujuće) je da vladajući režim nije uspeo da podjarmi pravosuđe u meri u kojoj je to učinio u drugim sferama.

U 2010., privatna svojina je u odnosu na državnu bila dominantan oblik svojine. Međutim, sa početkom preokreta, privatna svojina je postala meta čestih pravnih, ekonomskih i ideoloških napada; značaj i uticaj državnog sektora ponovo dobijaju na snazi. Nacionalizacija privatnih penzionih fondova finansiranih iz obveznih doprinosa, koja je sprovedena uz pomoć jedinstvenih pravnih trikova, nanela je težak udarac načelu poštovanja privatne imovine. Sličan oblik indirektne nacionalizacije se dogodio u sektoru štednje i kreditnim zadrugama. Sektor u državnoj svojini znatno se proširio u granama bankarstva, energetike, javnih radova, prevoza, medija i oglašavanja. U ovim oblastima, neprijatne metode prikrivene konfiskacije nisu tako često primenjivane: umesto toga kupovana su imovinska prava. U mnogim slučajevima su prethodni vlasnici bili dovedeni u situaciju u kojoj su se osećali kao da im je jedini izbor bio da prodaju svoju imovinu državi, i to po ceni znatno nižoj od tržišne vrednosti.

Uloga decentralizovanih mehanizama  u koordinaciji različitih aktivnosti je rasla sve do 2010. godine. Međutim, od početka preokreta, tendencija ka centralizaciji je bivala sve jača.

Ovo se prvenstveno odnosi na državnu upravu. Jedno od glavnih postignuća promene režima ogledalo se u značajnom porastu nadležnosti lokalne samouprave. Najočigledniji znak da je došlo do regresije je činjenica da škole i bolnice nisu više pod okriljem lokalnih vlasti, već se njima upravlja iz biroa centrale vlade. Bez presedana je - čak i u svetskim razmerama – to što je stvoren nakaradan birokratski div, koji donosi odluke o osoblju, nastavnom programu i financijskim pitanjima vezanim za hiljade škola, mimo nastavnika, roditelja i lokalne samouprave.

Opsednutost centralizacijom, koja je na mnogo načina isprepletena sa prethodno spomenutom tendencijom da se nacionalizuje, pogađa skoro sve sfere društva: o sve većem broju pitanja se odlučuje na najvišem nivou. Pojavila se i učvrstila vertikalna hijerarhija nalik piramidi, sa vrhovnim vođom na njenom vrhu. Ispod njega, spremni da izvrše svaku njegovu naredbu stoje njegove pristalice, a koje je on sam izabrao i koje mu duguju bezuslovnu lojalnost. Spuštajući se nadole, nailazimo na sledeći nivo piramide i zatim sledeći: na svakom položaju nalaze se ljudi izabrani zbog njihove odanosti režimu. Naređenja, u uslovima u kojima se poslušnost uzima zdravo za gotovo, čvrsto vezuju svakog podređenog za one koji su mu nadređeni. Jedino lider na vrhu ne zavisi od nadređenog, i jedino oni koji se nalaze na najnižem nivou nikome ne daju naredbe. Svi ostali, koji se nalaze na različitim među-nivoima, su istovremeno i sluga i gospodar. U njihovom je interesu da se održe tamo, i da se u piramidi pomeraju naviše. O njihovom položaju nije odlučeno na izborima, već on zavisi od uspešnosti osvajanja poverenja nadređenog, uslugama i laskanjem, ili barem nekritičkom poslušnošću. Stotine hiljada zaposlenih u javnom sektoru, uključujući i one koji rade u državnim obrazovnim i zdravstvenim institucijama, osećaju se bespomoćnima : malo njih se usuđuje da progovori, da protestuje, jer strahuju za svoja radna mesta. Režim je snažan, delom i zbog toga što sa sigurnošću može da računa na strah većine ljudi koji zavise od njega, kao i na mentalitet "ostani neprimetan i budi poslušan".

Veoma važan decentralizovani mehanizam predstavlja civilno društvo, koje se sastoji od niza netržišnih organizacija i udruženja izvan kontrole državne birokratije. Tokom dvadeset godina oni su se takođe razvili, a takođe su postali i sredstvo nadzora, bez kojeg bi bilo nemoguće razotkrivati zloupotrebe vlasti i boriti se protiv istih. Jedna od manifestacija preokreta je sistematsko uznemiravanje civilnog društva. Kada se pripremaju predlozi zakona za Parlament, sindikati i druge relevantne organizacije se ne konsultuju.  Ili, ako zainteresovani ljudi izraze svoje gledište putem deklaracija ili demonstracija, na njihove podignute glasove se ne obraća pažnja. Ogorčen protest norveške vlade, a povodom planova mađarske vlade da osujeti njenu izdašnu ponudu pomoći mađarskom civilnom društvu, nadaleko je poznat.

2. Odnos države i tržišta : izobličena simbioza

Prilikom opisa mehanizma koordinacije ekonomskih aktivnosti ne možemo upotrebiti metaforu preokret : preciznije je reći polu-preokret. Tržišni mehanizmi su postali dominantni u Mađarskoj tokom prve dve decenije nakon promene sistema, a tako je ostalo čak i posle 2010. Baš kao i ranije, država i tržište nastavljaju da koegzistiraju u simbiozi : nema moderne ekonomije, u kojoj ove dve društvene tvorevine ne koegzistiraju prouzrokujući recipročne efekte. Svaki razuman ekonomista je uveren da država ne može da bude pasivan promatrač tržišnih procesa; država mora da postavlja zakonske granice, reguliše finansijski sektor i određene cene, i da se meša u raspodelu dohotka; mora da utiče na proizvodnju kroz odgovarajuće makro-ekonomske politike, i tako dalje. Problem je u tome što su ta neizbežna koegzistencija i interakcija države i tržišta ozbiljno izobličeni u Mađarskoj; simbioza zavisi od političkih interesa. U Mađarskoj pod Orbanom, država udara po ekonomiji na mnogo agresivniji način nego što je to činila pod prethodnim vladama : režim Viktora Orbana ulaže dodatne napore kako bi ovladao njome. To radi na mnogo načina.

Ovde nije reč o slučaju "zarobljene države", koji realizuje mala grupa oligarha, sa ciljem da se uvedu propisi i usvoje mere koje odgovaraju njihovim sopstvenim interesima. Smer procesa je obrnut. Orbán i njemu bliski ljudi, koji su na vrhuncu političke moći, odlučuju ko bi trebalo da postane oligarh, ili ko bi trebalo da ostane oligarh, ako je to već postao i koliko bi mu se sfera moći trebalo proširiti. Nešto slično se takođe događa i na nižim nivoima. Prirodna selekcija tržišnog nadmetanja zamenjena je političkim obzirima. "Važno je da naš čovek pobedi na tenderu za javnu nabavku, dobije dozvolu za prodavnicu duvana ili kazino, dobije pravo da koristi određeno parče državnog zemljišta. " Trafike, kockarnice i zakup zemljišta, sve to funkcioniše po kapitalističkim principima, ali je istovremeno potvrđen i klijentelizam, odnosno jedna vrsta feudalne, gospodar-sluga, zavisnosti, između političara/birokrate i kapitalističkog preduzetnika.

Novi izraz je uveden u svakodnevni mađarski jezik : "Fidesz-közeli cég," koji znači « kompanija bliska Fideszu ». Takve firme ne pripadaju stranci, ali je njihov jedini ili glavni vlasnik u drugarskim odnosima sa političkim centrom. Možda je druženje započelo davno, na univezitetu ili kada je osnivana stranka; ili možda dok je pojedinac gradeći svoju karijeru prolazio kroz sukcesiju političkih, birokratskih i poslovnih aktivnosti. "Drugarski kapitalizam" evoluira. Preplitanje svetova biznisa i politike je globalni fenomen, i svuda predstavlja plodno tlo za korupciju.  U Mađarskoj se na to nadodaje i društveno okruženje, a koje je stvoreno pomenutim preokretom : upravo organizacije koje bi trebalo, pod okriljem autoriteta države, da se bore protiv isprepletenosti biznisa, politike i vlasti i protiv korupcije, nisu nezavisne : umesto toga, one same su zupci u istoj mašineriji. Korumpirani političar ili birokrata zna da će ga njegovi snažni politički prijatelji zaštitili - za razliku od "uzbunjivača" koji lično preuzimaju rizik za otkrivanje korupcije. Ovi poslednji nisu dovoljno zaštićeni, već su često maltretirani i često postaju žrtve kampanja (« character assassination » campains).u kojima su predmet klevete.

Viktor Orbán i oni koji sprovode njegovu ekonomsku politiku brzi su u naglašavanju da, ako državi treba više prihoda, to neće biti na teret naroda i da neće biti "stezanja kaiša." Novi porez će plaćati kompanije, iz svojih profita. Sama reč "profit" ima negativnu konotaciju, jednaku onoj iz dobrih starih vremena kada je marksistička politička ekonomija bila obavezan školski predmet. Uz uobičajene oblike oporezivanja, korišćene su specijalne supertakse da bi se opljačkali celi sektori, uključujući bankarstvo, telekomunikacije, osiguranje i snabdevanje domaćinstava energijom. Efekat specijalnih taksi je pridoneo činjenici da obim ulaganja privatnih kompanija, koja su financirana iz njihovih profita, stagnira ili se jedva povećava. Nepredvidiva poreska politika, pravna nesigurnost i anti-kapitalistička retorika obeshrabruju "životinjski nagon" ("animal spirits") : sklonost ka privatnim investicijama. Vanredno poresko opterećenje obezbeđuje da budžet bude uravnotežen, a što deluje umirujuće na međunarodne organizacije i agencije za kreditni rejting, koje su izuzetno osjetljive na ovoj indikator, ali ono istovremeno podriva veoma važne faktore promovisanja rasta i tehnološkog razvoja. Osim toga, nije tačno da dodatno opterećenje pogađa samo kompanije, obzirom da ove prebacuju dodatne troškove na potrošače, kad god je to moguće.

Dok se kompanije drže kao taoci, pojedinačno poresko opterećenje po osnovu dividendi je značajno smanjeno. Jedna od prvih mera koju je uvela Fidesz-ova vlada bilo je ukidanje progresivnog poreza na dohodak građana, koji je zamenjen jedinstvenom stopom od 16 procenata, dok je istovremeno porez na dodatu vrednost povećan na neviđenih 27 procenata. Dobro je poznato da, u odnosu na prihode datog domaćinstva, ove poreske stope predstavljaju mnogo veće opterećenje za životni standard ljudi s niskim primanjima nego onih koji zarađuju više. Vladina propaganda proglašava za veliko postignuće smanjenje izdataka domaćinstava za komunalije kroz ograničavanje rasta njihovih cena. U stvarnosti, ova politika ograničavanja rasta cena je daleko više korisnija bogatima, jer što je veći stan, više struje, gasa i vode se koristi, i više smeća proizvodi, pa se time i više uštedi.  Svima nama su poznate posledice veštačkog depresiranja cena iz vremena socijalizma. Preduzeća prave gubitak, koji na kraju biva pokriven od strane zajednice poreskih obveznika.

Ograničavanje funkcioniranja mehanizma cena je važna odlika upravo iznetog opšteg fenomena : država se u velikoj meri oslanja na privatni sektor, koristeći se, između ostalog, administrativnim mikro intervencijama, finim podešavanjem kontrole kao i prekomernom regulativom. Svaki ekonomista koji je proučavao teoriju neuspeha tržišta zna da odgovarajuća regulativa i dobro usmerena intervencija mogu ispraviti mnoge probleme prouzrokovane nekontrolisanim delovanjem tržišnog mehanizma. Ova teorija, međutim, bar prećutno pretpostavlja da je država u službi javnog interesa i da se regulativa sprovodi profesionalno i nepristrasno.  Šta ako se poluga regulative domognu nesposobni ili čak korumpirani ljudi? Šta ako se država, čiji gospodari koriste državni mehanizam za očuvanje vlastite moći, meša u ekonomiju? Takve intervencije se dešavaju tako često i pogađaju proces koordinacije ekonomije tako duboko da pre ili kasnije polu-preokret može postati pun preokret i u ovoj oblasti takođe. Dešavanja u Mađarskoj bi trebao da posluže kao upozorenje svima onima koji bezuslovno insistiraju na povećanju uloge države, na proširenju i jačanju regulative, a bez da ističu prateće opasnosti.

Fideszova ekonomska politika ne može naići na odobravanje konzervativnog ekonomiste, a zbog prevrata koji prouzrokuje u delovanju tržišnih mehanizama i zbog načina na koji ugrožava privatno vlasništvo. Istovremeno, ona izaziva opravdano negodovanje liberalnog ekonomiste, koji je osetljiv na nepravde u raspodeli dohotka, i to ne samo samo zbog gore pomenute poreske politike. Pristalice kejnezijanske ekonomske politike ne bi trebalo da dozvole da budu zavarani agregatnom statistikom o zaposlenosti. Oživljavanje nakon depresije je sporo, privatni sektor otvara malo novih radnih mesta. Povećanje broja ljudi na "javnim radovima" je trebalo da to nadomesti. Ali, oni rade za veoma niske plate (31-33 odsto od prosečne plate), pod ponižavajućim uslovima ; oni se, ovim putem, ne pripremaju za tržište rada, već naprotiv, lišavaju se mogućnosti da traže posao i zadržaju se trajno u ponižavajućem stanju. Siromaštvo i socijalna isključenost povećavaju se dramatičnom brzinom. Prosvetljena društva nikada ne bi tolerisala retoriku, kojom se stigmatizaciju najsiromašniji, kao ni proterivanje beskućnika iz gradova dekretom gradonačelnika.

Svaki pokušaj da se jasno klasifikuje ekonomska politika mađarske vlade kao "desno" ili "levo krilo" je bespredmetan. Nema ni govora o nameri vlade da obnovi socijalistički sistem, iako neke pojave iznenađujuće podsećaju na doba socijalizma. Orbánov režim je ne samo kompatibilan s kapitalizmom, već svaki član piramide moći koristi mogućnosti koje nudi kapitalizam u svoju korist. Kada pokrenu napad na banke ili druge sektore, oni odmah sklope poseban dogovor sa ovom ili onom bankom, potpišu "strateški sporazum" sa ovom ili onom velikom kompanijom, pred televizijskim kamerama. "Zavadi pa vladaj!" Umesto podele levo-desno, osvetlimo ekonomiju iz drugog ugla : šta najbolje služi opstanku postojeće strukture moći, moći centralne volje, interesima viših nivoa piramide moći, uključujući njihove finansijske interese? Odjednom sve dolazi na svoje mesto i nama postaje jasno zašto se pojavila ova nova institucija ili onaj novi zakon.

3. Intelektualne zablude i nerazumevanja

Prijatelji Mađarske u inostranstvu - intelektualci, novinari, politički i ekonomski analitičari, diplomate i političari koji se interesuju za ovdašnja dešavanja - nenamerno upadaju u različite zamke ili nerazumevanja. Primer toga je da precjenjuju vrednost slova zakona (Bozóki 2012, Bugarič 2014. godine). U jednom trenutku, Fideszova vlada je bila napravila zakon, koji je propustio da garantuje potpunu nezavisnost centralne banke. Ne samo mediji, već i nadležne međunarodne organizacije vršile su pritisak na mađarsku državu da promeni zakon. To se napokon i dogodilo. Oni koji su zahtevali promenu smatrali su da su postigli uspeh. Propagandisti u Budimpešti koristiti su to kao ilustraciju da je mađarska vlada fleksibilna i spremna na kompromis. U stvarnosti, ono što se dogodilo sa zakonom bilo je nevažno. Pošto je podneo ostavku na mesto ministra financija György Matolcsy, koga je premijer javno nazvao " svojom desnom rukom", izašao je iz ministarstva, hodao nekoliko stotina metara i ušao na vrata Mađarske narodne banke, kao njen, u teoriji, nezavisni guverner (Barnes i Johnson 2014. godine). Svaki član. najvišeg tela centralne banke, Monetarnog saveta, bio je, bez izuzetka, izabran od strane vrhovnog vođe i njegovih savetnika; svi oni su lojalni članovi konsolidovane mašinerije vlasti.

Prema slovu zakona, svaki postupak selekcije je u skladu sa različitim naizgled neutralnim zakonskim propisima. Na primer, za neki položaj sadašnji premijer imenuje kandidata, nadležni parlamentarni odbor izražava svoje mišljenje, i on je zatim izabran od strane predsednika Republike. Za drugi položaj, parlament ne samo da izražava mišljenje o kandidatu, već i donosi konačnu odluku o njegovom izboru. Da li je ovo važno? Parlamentarni odbor, većina na plenarnoj sednici parlamenta, pa čak i predsednik Republike, svi su oni zupčanici iste mašinerije vlasti.

Drugi važan primer je način na koji se režim oslanja na štampu, televiziju, radio i druga telekomunikaciona sredstva. Ovde je reč o nezavisnosti "četvrte grane vlasti", o slobodi jednog od najvažnijih mehanizama kontrole i ravnoteže (checks and balances) u pravoj demokratiji. Nadležna tela Europske unije i strana štampa bavili su se nadugačko pitanjem da li su prava odobrena medijskom regulatornom telu, postavljenom od strane centralne vlasti, bila preterana ili ne. Na kraju je nekoliko odredbi zakona o medijima bilo izmenjeno. Kritičari su to smatrali pobedom. Viktor Orbán i njegove kolege su, međutim, dobro znali da je to bilo nevažno. Ono što je zaista bilo važno je činjenica da su oni postavili svoje ljude na čelo svih televizijskih kanala i radio stanica čiji je vlasnik, kontrolor i finansijer država, koji su zatim sproveli čistku, pretvorivši ih sve u kolektivnog glasnogovornika propagande vlade. Vlada ili preduzetnici bliski Fidesz-u dokopali su se vrlo popularnih listova za oglašavanje, koji se dele besplatno, kao i drugih besplatnih lokalnih medijskih proizvoda. Državni mediji su dužni da koriste materijal, koji dobijaju od novinske agencije, koja je pod kontrolom vlade.  Domaći mediji u privatnom vlasništvu nemaju tu obavezu, ali se i njima besplatno nudi nove vesti, koje je proizvela država, dok kupovina vesti od nezavisnih međunarodnih agencija ili kočarenje strane štampe skupo košta. Nije iznenađujuće što su mediji svedeni na korištenje besplatnog materijala. Autocenzura, kao oblik ponašanja dobro poznat iz vremena komunizma, postaje široko rasprostranjena.

Postoje novine, televizijski kanali i radio stanice, koji su i nezavisni i kritični prema vladi. Ovo je veoma važan deo nepristrasnog opisa sadašnje situacije u Mađarskoj. Međutim, njihovo funkcionisanje nailazi na mnogobrojne prepreke, kao na primer prilikom raspodele frekvencija za emitovanje, kada se dodeljuju licence. Njihov osnovni izvor prihoda su reklame, ali vladine agencije, kao i privatne kompanije, koje žele da održe prijateljske odnose sa političkim gospodarima, uzdržavaju se od reklamiranja kod njih. Na političku pristrasnost, prisutnu na tržištu reklama, nadovezuje se diskriminirajuća taksa na reklamiranje, koja je pridodata postojećem porezu na dobit.

Bez obzira koliko se vlasti trudile da ukrote organizacije koje kreiraju javno mnjenje, IT revolucija im je otežala taj posao. Staljin je bio u mogućnosti da svoju imperiju okruži skoro neprobojnim barijerama, ali je danas to nemoguće : kompjuteri, tableti i mobilni telefoni povezuju pojedinca sa svetom i njih stotine hiljada mogu da izraze svoje mišljenje i da se organiziraju preko sajtova društvenih mreža. Fidesz-ova vlada bi volela da pronađe način da i ovo spreči. Ne tako davno predložila je uvođenje poreza na internet. Svaki gigabajt prenosa podataka trebalo je da bude oporezovan sa 150 forinti (oko 55 USD centi). U roku od nekoliko dana, organizovane su masovne demonstracije; slike učesnika protesta obišle su svet. Viktor Orbán se povukao na pola puta : dok pišem ove redove još nije jasno da li se od plana definitivno odustalo ili je samo odložen. Ma šta da bude, slika desetine hiljada demonstranata, koji podižu svoje mobilne telefone ka nebu, postala je simbol. Svetla sa majušnih ekrana su možda osvetlila čak i oblake interneta – bilo kojem režimu će danas biti teško da podigne prepreke nepremostive za slobodu govora.
Prisutna je još jedna česta intelektualna zabluda : neke od nedavno osnovanih mađarskih institucija, ili neke od novih procedura koje su nedavno uvedene, slične su ili su čak identične sa paralelnim institucijama i procedurama tradicionalnih zapadnih demokratija – na prvi pogled. U mađarskom pravosudnom sistemu je došlo do mnogih promena. Šta je loše u tome? Uostalom, čak i nakon tih nedavnih promena, taj sistem, po mnogo čemu još uvek liči na sisteme nekih evropskih zemalja. Nekada se trgovina duvanom odvijala preko malih radnji koje su se takmičile među sobom. Sada je jedino vladi dozvoljeno da izdaje dozvole za prodaju duvana. Šta je loše u tome? Uostalom, u Švedskoj država ima monopol nad trgovinom alkoholnim pićem, sa sličnim ili čak većim ovlašćenjima.
Ono što imamo je mozaik, čiji su mnogi delovi originalni mađarski proizvodi, dok su ostali zaista uvezeni iz demokratija u inostranstvu. Međutim, ako pogledamo na mozaik kao celinu , uočićemo obrise Mađarske Viktora Orbana. Ustvari, biće bolje da se udaljimo od statičke slike mozaika da bismo predstavili odnos između "dela" i "celine". Ne radi se o fiksnom stanju koje treba da protumačimo, već o dinamičkom procesu. Ono što moramo prepoznati je smer kojim se kretala svaka mala komponenta mašinerije, od početne tačke u 2010. Od tada, sa svakom novom promenom, mi, posmatrači, treba da uočimo u kojem je smeru promena izvršena. U SAD, mandat sudija Vrhovnog suda traje do kraja njihovog života. Tamo je takva regulativa nastala u okviru stabilnog demokratskog poretka, u kojem je mnogo kontrola i ravnoteža u pogonu. S druge strane, u Mađarskoj je sada po prvi put velika većina članova Ustavnog suda izabrana od strane sadašnjeg premijera - i uskoro će svi članovi, bez izuzetka, biti kandidati Viktora Orbana. Ako bi njihov mandat bio produžen sada , ovaj potez, zajedno sa drugim sličnim potezima, pomerio bi pravni status zemlje ka ireverzibilnom odnosu snaga u vlasti. Hiljade (da, broj ne predstavlja preterivanje) diskretnih promena, koje se sve zajedno kreću u istom smeru, stvaraju novi sistem.  Razumljivo, dopisnik stranih novina iz Budimpešte bi mogao da piše o samo jednoj skandaloznoj meri bez stavljanja događaja u ceo kontekst Orbanovog sistema. Međunarodna organizacija ili strana vlada bi mogla opravdano protestovati protiv određene mere preduzete od strane mađarske vlade, u pokušaju da izvrši svoj uticaj da ta  mera bude izmenjena ili povučena. Ovaj članak ima za cilj da pomogne onima koji kreiraju javno mnjenje u inostranstvu kao i onima koji planiraju i sprovode globalne mere koje se odnose na Mađarsku, da bolje shvate da je u pitanju više od trenutnog događaja : sada je to čvrst sistem, čija se osnovna svojstva ne mogu izmeniti parcijalnim promenama.
Druga intelektualna zabluda je neispravna procena legitimiteta Orbanove vlade."Iako mi se ne dopada ono što se dešava u Mađarskoj, izgleda da je to ono što Mađari žele." Ovakvo mišljenje je dodatno učvrstila zvanična propaganda, koja je zauzeta objavljivanjem da je režim osvojio dvotrećinsku većinu u dva uzastopna ciklusa parlamentarnih izbora; ne postoji ni jedna druga vlada u Europi koja uživa tako veliku podršku. Ipak, hajde da bliže pogledamo činjenice.

Tabela 1. Rezultati parlamentarnih izbora 2010. i 2014. godine :
udeo Fidesz-KDNP pristalica i mandata

Parlamentarni
izbori
Fidesz glasači
Fidesz poslanici
Kao udeo svih
birača sa pravom
glasa
Kao udeo svih
glasača
Kao udeo svih
poslanika
2010
41,5%
53,1%
68,1%
2014
26,6%
44,9%
66,8%

IZVOR: Ukupan broj glasova i mandata je objavila Nemzeti Választási Iroda (Nacionalna izborna kancelarija - 2010a, 2010b, 2014) Rezultati izbora iz 2014 uključuju glasačke listiće iz inostranstva (u 2010. godini, građana sa dvojnim državljanstvom a  bez stalnog prebivališta u Mađarskoj, nisu mogli da glasajui). Broj u drugom redu prve kolone je procena istraživačkog instituta Politički Kapital (videti Laszlo i Krekó 2014. godine).


Na poslednjim izborima samo svaka četvrta osoba sa pravom glasa izrazila je želju da Viktor Orbán i njegova stranka upravljaju zemljom. Ostali su ili glasali za drugu političku frakciju ili su apstinencijom izrazili svoj zamor i razočaranje u politiku. Možda su neki ljudi želeli da svojim neizlaskom na glasanje pokažu svoju odbojnost prema režimu, kao i to da ne veruju da bi njihov glas mogao doneti bilo kakvu promenu. Politički legitimitet nije binarna varijabla: nijedna vlada nije prosto legitimna ili nelegitimna - ali merena na kontinuiranoj skali legitimiteta, podrška mađarskoj vladi je niska. Izborni sistem sam po sebi, uveden nakon promene režima, pružio je priliku za stvaranje značajne razlike između stvarne političke podrške i proporcije predstavničke zastupljenosti.[2] . Taj jaz je dodatno proširen u periodu posle izbora iz 2010. godine, kada je izborno zakonodavstvo izmenjeno sedam puta. U uslovima u kojima je Fidesz izgubio više od pola miliona glasova, a deo učešća birača koji su glasali za Fidesz pao s jedne trećine na jednu četvrtinu, režim je koristio pravne trikove da bi održao proporciju poslanika iznad kritičnog minimuma potrebnog da bi se usvojili zakoni koji zahtevaju dvotrećinsku većinu.[3]

Na izborima 2010. Fidesz je osvojio dvotrećinsku većinu potrebnu za izmenu Ustava i donošenje zakona od izuzetnog značaja.  Iako su izbori 2014. osigurali da stranka ima prostu većinu, sa kojom je komotno mogla da donosi manje važne zakone, osvajanje dvotrećinske većine bilo je tesno.  Neposredno pre završetka ovog teksta, dvotrećinska većina je bila izgubljena. Mesto koje je prethodno držao Fidesz bilo je oslobođeno, jer je osoba koja ga je zauzimala dobila drugi položaj, a na dopunskim izborima, održanim da bi se popunilo upražnjeno mesto, pobedio je nezavisni kandidat podržan od strane opozicije.

Vredi obratiti pažnju ne samo na parlamentarne proporije, već i na promene u javnom mnjenju. Prema mesečnim anketama, na kraju 2014. i početkom 2015. Fidesz je izgubio nekoliko stotina hiljada potencijalnih glasača. Sve ovo dovodi u pitanje validnost gore citiranog mišljenja da « izgleda da je to ono što Mađari žele ».

Još jedna intelektualna zamka, ona koja je povezana sa pogrešnim tumačenjima koja sam upravo spomenuo, često se izražava ovako : « Iako je tačno da je režim Fidesz-a ukinuo mnoga demokratska postignuća, sadašnji oblik vladavine još uvek mora biti smatran demokratijom. » Time započinje rasprava o tome šta smatramo "demokratijom". Ne postoji konsenzus između akademskih političkih filozofa i politikologa. Terminologija koju koriste ljudi kada aktivno učestvuju u politici isprepliće se sa elementima političke retorike. Tamo gde se pojmu "demokratija" ukazuje čast, status demokratije se dodeljuje ili uskraćuje mađarskom obliku vladavine, od strane žurnaliste, političkog analitičara, političara ili diplomate, u zavisnosti od toga da li ima povoljno ili nepovoljno mišljenje o sadašnjem mađarskom sistemu. Terminološka konfuzija opstaje čak i kada "demokratija" dobije definišući pridev.  Izraz "neliberalna demokratija", kada je bio uveden u političke nauke, imao je izvorno pežorativnu konotaciju, dok Viktor Orbán koristi izraz "neliberalna država" da bi samouvereno i s ponosom opisao svoj sistem.

Hajde da pogledamo široke kategorije režima iz novije istorije. U jednoj grupi nalazimo demokratije . Članice Europske unije pre njenog proširenja, SAD, Kanada, Australija, Novi Zeland i Švajcarska sigurno pripadaju ovoj grupi, a što se ovog članka tiče, pitanje koje bi druge zemlje mogle da se ubroje u ovu grupu, za sada može da ostane otvoreno. Ono što je sigurno je da osnovne zajedničke karakteristike postoje ne samo teoriji, već i u praksi. « Kontrole i ravnoteže » nisu samo zahtevi zasnovani na argumentima političkih filozofa - oni stvarno postoje i njihovo funkcionisanje se može pratiti posmatranjem. Isto možemo reći i o poštovanju prava manjina; postoje pisane i nepisane granice za ono što većina, ma koliko velika bila, može da uraditi protiv volje manjine. Mogli bismo da nastavimo sa popisom drugih važnih zajedničkih karakteristika.

U grupi na suprotnom kraju imamo diktature . Za mene i za stotine miliona drugih ljudi, to nije apstraktan teorijski koncept: to je okrutna, lično doživljena stvarnost. Pre trideset godina, 28 zemalja je pripadalo posebnoj vrsti diktature: totalitarnom komunizmu.

Između ove dve krajnosti, leži grupa zemalja koje nisu ni demokratije ni diktature, iako nose karakteristična obeležja obe.  Ja sam se u svom radu pridružio autorima koji ih nazivaju autokratijama.[4] Ovu kategoriju čini šaroliko mnoštvo: Ja bih u nju svrstao predratne režime mađarskog namesnika Miklósa Horthy-a i poljskog državnika Jozefa Pilsudskog, ili u posleratnom periodu argentinskog predsednika Juana Domingo Perona. U sadašnjem dobu, pored režima ruskog predsednika Vladimira Putina, režimi lidera Belorusije i brojnih centralno-azijskih post-sovjetskih država pripadaju ovoj kategoriji.

Verujem da je pod Viktorom Orbanom Mađarska prešla iz podgrupe demokratija u podgrupu autokratija. Ja ne govorim u budućem vremenu, o opasnosti da zemlja postane autokratija. Prelazak se već dogodio.

Smatrati Orbana diktatorom značilo bi da se pogrešno razume mađarska situacija. Mađarska danas ima višestranački sistem, opozicione stranke funkcionišu legalno, opozicione novine mogu biti objavljivane.  Politički protivnici nisu masovno hapšeni, niti su likvidirani. Mi jako dobro znamo šta je prava diktatura; mi smo je doživeli, i ovo što sada doživljavamo u Mađarskoj je drugačije.  Međutim, verovati da je Orbán demokratski lider, koji s vremena na vreme krši pravila demokratije, ali se na kraju ipak ponaša kao demokrata, takođe bi značilo pogrešno razumeti. Ja čak ni ne želim da postavim pitanje da li je Orbán, u dubini duše, pravi demokrata ili ne. To pitanje bi možda moglo da bude važno za njegovog budućeg biografa, ali je za našu analizu nebitno. Potrebno je da se bavimo onim što se već stvarno desilo. A to što se već desilo dovoljno je za nas da kažemo da Mađarska sada pripada širokoj podgrupi autokratskih zemalja koje nisu "ni demokratije ni diktature."

Bilo bi pogrešno verovati da Orbán kopira Putina. Sve autokratije su izgrađene na različitim istorijskim tradicijama; pojavile su se u različitim domaćim i međunarodnim okolnostima, a razlikuju se i po ličnostima i težnjama njihovih najviših lidera. Orbán nije imitator drugih, on je ličnost koja se samostalno opredeljuje. Ovo ne menja činjenicu da režimi i Putina i Orbana pripadaju istoj podgrupi autokratija.

Mađarska je prva od post-socijalističkih demokratija koje su se pridružile autokratijama, i nema garancije da će biti jedina. Odnos snaga bi mogao da se promeni i u drugim zemljama, na način da ih pretvori u autokratije. Ima stranih političara kojima je Orban model; postoji realna opasnost od širenja ove zaraze, koja vodi do gubitka demokratije i vladavine prava.

4. Opasnosti nacionalizma i "paunov ples"

Jedan od izvora podrške Viktoru Orbanu je činjenica da ga mnogi vide kao nepokolebljivog branioca suvereniteta mađarske države, i nezavisnosti Mađarske. Međutim, svako ko želi da razume mađarsku situaciju mora da shvati da se problemu ne može pristupiti prostim označavanjem Orbana kao nacionaliste.

Širom sveta, možemo uočiti dve suprotstavljene tendencije. Globalizacija, internet, tehnička lakoća sa kojom putujemo, pojava transnacionalne integracije, svi oni doprinose da svet postane internacionalniji. Istovremeno, nacionalna osećanja unutar granica nacionalne države ili u zajednicama koje su izvan nacionalnih granica, a koriste isti jezik i dele istu istorijsku tradiciju, i dalje opstaju; ustvari sve više jačaju.

Promena režima je ne samo dovela do unutrašnje regeneracije, već se i podudarila sa obnovom mađarskog suvereniteta. "Rusi idite kući!" bio je prvi slogan; srećan raskid sa Istokom, zaokret prema Zapadu sa puno očekivanja. Zapadni izvoz i uvoz su postajali sve veći. Obilje stranog kapitala je priticalo u zemlju. Mađarska je ušla u NATO 1999. godine i postala članica Europske unije 2004. U oba slučaja, učlanjenje je bilo potvrđeno referendumom, a u kampanjama koje su prethodile, sve parlamentarne stranke, uključujući i Fidesz, podsticale su svoje pristalice da podrže učlanjenje. Iako su suprotna mišljenja uvek postojala i bila ispoljavana, tokom dvadeset godina smer promena u spoljnoj politici bio je jasan. Mađarska mora biti organski dio Europe : ona mora nedvosmisleno pripadati zapadnom svetu; ona mora dodatno ojačati obavezujuće političke, ekonomske i kulturne veze sa Zapadom.

U 2010. godini zabeležen je početak neobičnog preokreta i u ovoj oblasti : jasnoću je zamenila dvosmislenost. To je bilo primetno uglavnom u retorici zvaničnih izjava. Vodeći političari, po javnim skupovima, jadikuju nad krizom kapitalizma u svetu i Zapadnom civilizacijom. Čelnici režima se koriste anti-EU i anti-američkom atmosferom; ponekad idu toliko daleko da upoređuju direktive iz Brisela sa diktatom Moskve iz perioda pre 1989. godine. Ali, ako su juče govorili o kastraciji Zapada i velikim stvarima koje treba očekivati sa Istoka, njihov današnji diskurs će biti sasvim suprotan. Orbán je ponosan na svoje Janusovo lice i smatra ga znakom svog političkog lukavstva.[5]. Sadržaj i ton reči se menjaju, u zavisnosti od toga da li su namenjeni onima koji su verni Partiji ili poslovnim ljudima koji prisustvuju konferencijama u Minhenu ili Beču[6]. Ne treba da čudi što su i sledbenici i protivnici, i mađarski i strani promatrači, veoma zbunjeni.

U svetu spoljne politike i diplomatije službene ili polu-službene izjave mogu da imaju veliku težinu. Mađarska je još uvek članica NATO-a i Europske unije ; tu nikada nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja bilo kakve namere da se napusti bilo koja od njih.[7] Mađarska vlada rado prima izdašnu financijsku podršku, koja stiže iz EU; jedina stvar na kojoj insistira je da ima potpunu kontrolu nad njenom raspodelom.[8] (Već smo spomenuli stvarne motivišuće snage i namere, koje upravljaju državnim davanjima.) U isto vreme, predstavnici vladajućeg političkog režima uredno podržavaju euroskeptične izjave.

Mađarski diplomatski kor odlučno pokušava (bez mnogo uspeha) da uspostavi poslovne odnose s raznim azijskim autokratijama i diktaturama, od Azerbejdžana, Kazahstana, Uzbekistana i Arapskih Emirata do Vijetnama i Kine, predočavajući da i druge zemlje čine isto.  To je čisto biznis, a zauzimanje stava o demokratiji i ljudskim pravima je posebno pitanje. Ali ponekad se "izdignu iznad" ovoga : nedavno je Orbán okarakterisao Azerbajdžan kao "državu model", kada je njen diktator bio u zvaničnoj poseti Budimpešti.

Razumljivo je što se i druge zemlje živo interesuju za mađarsko-ruske odnose. Kao što smo već napomenuli, sadašnji režimi u Mađarskoj i Rusiji imaju više zajedničkih karakteristika; u ovom pogledu, oba režima pripadaju istoj podgrupi autokratija. Ali sada se nećemo fokusirati na te sličnosti, već na ekonomske veze i odnose u spoljnim poslovima između malene Mađarske i ogromne Rusije. U toj vezi, koliko se dugo može održati suverenitet Mađarske; kolika je sadašnja i kolika će biti njena buduća privrženost ruskom partneru? Sledi još jedno pitanje: koliko prisutne tendenciije ugrožavaju privrženost Mađarske Europskoj uniji, NATO-u, Zapadnom svetu?

Da bismo mogli da odgovorimo na ovo pitanje, trebalo bi, na primer, da znamo više o tome pod kojim su uslovima, u januaru 2014, mađarske i ruske vlasti postigle sporazum o proširenju najveće mađarske elektrane, nuklearne elektrane Paks. Ja nisam u poziciji da ocenjujem da li je veliko proširenje kapaciteta mađarske nuklearne elektrane opravdano i ako jeste, da li je ruski priedlog bio najpovoljniji u tehničkom, financijskom i geopolitičkom pogledu, u odnosu na moguće alternative. Ono čemu mnogi ljudi u Mađarskoj i inostranstvu prigovaraju, i to s dobrim razlogom, je način na koji je doneta odluka. Njoj nije prethodila javna rasprava među stručnjacima; planovi vlade su provučeni kroz parliamentaru fabriku zakona bez i najmanjeg publiciteta. Po ovom krucijalnom pitanju, koje će imati veliki uticaj na živote mnogih budućih generacija, na evropsku integraciju, na spoljne poslove zemlje, na njenu privrženost saveznicima, vlada je dovela javnost pred  fait accompli.[9]

U razmišljanjima o odnosu Mađarske sa drugim zemaljama, nameće se sledeće pitanje: šta Mađari koje brine preokret, koji strahuju  za demokratiju, za vladavinu prava i ljudska prava, mogu očekivati od inostranih prijatelja? Novi razvoj događaja bi mogao biti propraćen povicima: "Zapad neće ovo više da trpi" Plašim se da mnogi ljudi gaje lažne nade. Proces učenja je spor do bola; potrebne su godine za strane promatrače da shvate da nešto nije u redu, i još duže pre nego što postave različite elemente fenomena u pravi kontekst. A razumevanje je samo početak; šta će još biti potrebno ako spoznaja treba da bude propraćena nekom vrstom akcije? To je posao sa kojim međunarodne organizacije nisu upoznate; one su gubitnici po pitanju kako saveznička država može biti naterana da se pridržava pravila demokratije.  Sredstva na raspolaganju nisu brojna. Europska unija je nespremna za situacije u kojima se jedna od njenih članica stalno okreće protiv vrednosnog sistema i formalnih i neformalnih normi njene zajednici.[10] I nemojmo zaboraviti da je Mađarska samo jedna mala tačka na mapi sveta; sukobljeni programi utiču na kretanje političkih snaga. Posebni interesi zemalja, političkih grupa, društvenih klasa i profesija vuku glavne aktere u mnogo različitih pravaca. Opasne situacije, urgentnije nego ova u Mađarskoj, pokazale su se kao nemoguće za rešavanje mirnim putem.

5. « Ideološka » sfera

Pregled promena, koje su se dogodile u "ideološkoj sferi" ostavio sam za kraj. Fundamentalna karakteristika komunističke diktature je postojanje "zvanične ideologije." Koreni njene ideološke istorije dosežu do Marksa i Lenjina, a njena terminologija potiče iz jezika marksističko-lenjinističkih partijskih seminara. Komunistička partija ju je osavremenjivala i prilagođavala u propagandne svrhe, ma koja da je linija preovladavala u to vreme. Građanin, posebno "kadar" sa ulogom u sistemu, bio je dužan da prihvati ideologiju; morao je da je artikuliše i usmeno i pismeno.

Nakon pada starog režima, dominacija "zvanične ideologije" zamenjena je pluralizmom u ideološkom svetu. Ali, i ovde možemo uočiti preokret. Vlada sada nastoji da ograniči i diskredituje načelo pluralizma. Ona pokušava da nametne društvu one teorije, uverenja i norme ponašanja, koje su deo paketa njoj prihvatljivih dogmi.

Pre svega, ona je agresivno uspostavila institucije, koje promovišu izvršavanje volje centra. Za svet umetnika, ključni elementi su pluralizam i raznovrsnost. U skladu s tim, u slobodnim društvima razne vrste udruženja, sindikata, škola i grupa koegzistiraju rame uz rame, takmiče se ili se čak bore među sobom. Režim, koji je preuzeo vlast 2010, izabrao je malu grupu i dao joj moć, koja bi bila nezamisliva na Zapadu. Njihova glavna organizacija je Mađarska Akademija Umetnosti (Magyar Művészeti Akadémia). Druge organizacije i grupe još uvek postoje, ali ime ovog privilegovanog tela se pojavljuje čak i u Ustavu. Za svoje sedište, dobila je jednu od najlepših palata u prestonici i dato joj je pravo da odlučuje kako o raspodeli većine subvencija za kulturu finansiranih iz javnih fondova, tako i o većini nagrada i priznanja uz koje idu finansijska davanja.

U svetu nauke situacija je slična. Mađarska Akademija Nauke ima dugu istoriju, i iako je njena nezavisnost bila veoma ograničena od strane partijske države pod komunizmom, njena autonomija je ojačala nakon promene režima. Nekada je imala značajan utjicaj na odluke o tome koji bi istraživački projekti trebalo da budu finansirani od strane države, kroz instituciju koja se, poput Američke Nacionalne Naučne Fondacije, oslanjala na stručno mišljenje. Ali, duga ruka centralizacije je dosegla i tu instituciju.  Osnovana je vodeća državna organizacija Nacionalna kancelarija za inovacije (Nemzeti Kutatási, Fejlesztési és Innovációs Hivatal). Akademija i druge naučne organizacije mogu pokušati da izraze svoje mišljenje, pre nego što se konačne odluke donesu, ali dani decentralizovanog, profesionalnog i civilnog pristupa dodeli sredstava su završeni - predsednik kancelarije ima suvereno pravo odlučivanja. A ko je taj predsednik? Niko drugi do ministar prosvete iz prve Orbanove vlade.

Kada je reč o sferi obrazovanja : promena starog režima je bila omogućila pojavu pravog tržišta udžbenika. Pisci i izdavači školskih knjiga su mogli da se međusobno nadmeću; škole, ili čak i pojedinačni nastavnici, mogli su da odlučuju koje knjige da koriste. Sada je konkurencija i tu ukinuta: ustanovljena je mamutska izdavačka kuća za udžbenike, kojoj je obezbeden skoro-monopolski položaj.

Koje ideje ova sve centralizovanija, nacionalizovanija, standardizovanija mašinerija pokušava da promoviše?  Povratak u prošlost je i ovde uočljiv ; ne na prethodni režim sa njegovom marksističko-lenjinističkom ideologijom, već u dalju ideološku prošlost. Zvanične ideje iz Hortijevog perioda pre-1945. oživljavaju se u različitim oblicima i sa rastućom snagom. Neadekvatno bi bilo opisati ih šačicom konciznih izraza kao što su nacionalizam, šovinizam, etničke ili verske predrasude ili konzervativan pogled na porodicu, jer se pojavljuju u raznim nijansama. Zvanični političari nikada ne daju otvorene ekstremističke izjave, koje bi vređale uši civilizovanog sveta; to su, više, brojni prikriveni nagoveštaji i indirektni izrazi. Ali, u toj nemuštoj muzici, može se čuti ton marširanja čizama. Za uši moje generacije, zvuk je poznat i zastrašujući.

Slike iz kulturnog i akademskog života i iz sveta ideja, koje sam ovde izneo, uklapaju se u generalni opis današnjeg mađarskog sistema, koji je sažeto prikazan u prethodnom delu ovog članka. Ova sfera je takođe obeležena stanjem koje nije « ni demokratija ni diktatura. ». Pokušaji režima da zauzme teren su sve agresivniji.  Srećom, postoji veliki broj književnika, pesnika, muzičara, filmskih stvaralaca, umetnika, naučnika, nastavnika i slobodno-mislećih intelektualaca koji neće dopustiti da budu zastrašeni ili kupljeni novcem i nagradama, i koji štite svoju intelektualnu autonomiju. Svaki posetilac Mađarske može da posvedoči da intelektualni život buja: rađaju se divna umetnička dela i postiže se značajan naučni napredak.

6. Potencijalni budući scenariji

Nakon opisa mađarske situacije u prethodnim poglavljima, želeo bih da dodam nekoliko ličnih komentara. Izvestan broj prvih čitalaca rukopisa ove studije postavilo je isto pitanje: zašto ne raspravljam o onome što je prethodilo preokretu? Zašto se ne bavim razotkrivanjem uzroka preokreta?

Jasno mi je da je bilo nekoliko važnih faktora koji su uslovili preokret : ozbiljne greške učinjene od strane vlada i političkih stranaka koje su delovale unutar i izvan parlamenta između 1990. i 2010, širenje korupcije, trauma uzrokovana pojavom masovne nezaposlenosti, povećanje socijalnih nejednakosti i razočaranje velikog dela stanovništva, nakon velikih očekivanja, koje donosi promena sistema. Sazrevanje demokratije je dug istorijski proces i Mađarska ga je tek započela.

Takođe znam da ako želimo objasniti uzroke, da moramo otići dalje od 1990, i vremena promene sistema. Morali bismo da kopamo dublje po poslednjem periodu mađarskog socijalizma, kojeg je Zapad nazivao "gulaš-komunizmom", kada je stanovništvo bilo naviknuto na paternalizam režima čvrste ruke.

Još dublji, stariji sloj istorijskog pamćenja, koje oblikuje današnji način razmišljanja je nacionalistička, rasistička, antisemitska ideologija autokratije iz Hortijevog perioda od 1919-1945, sa njenom spoljnom politikom, kojoj je prioritet bio revizija nepravednog komadanja zemlje, nakon Prvog svetskog rata i koji je pretvoro Mađarsku u lojalnog saveznika Hitlera – sve do njegovog gorkog kraja. I mogli bismo nastaviti sa kopanjem još dublje, istražujući kontradiktorne istorijske tradicije koje sežu vekovima unazad.

Nemam običaj da tretiram vrlo složena pitanja u jednom ili dva pasusa. Više volim da čitaocu iskreno kažem: ne očekujte od mene ovde, u ovom radu, raspravu o prethodnicima sadašnjeg režima. Odgovor na pitanje mojih čitalaca bi zahtevao, u najmanju ruku, drugu zasebnu studiju, sigurno ne kraću od ovog rada. Najbolja osoba za pisanje takvog članka bio bi kompetentan mađarski istoričar, upoznat sa političkom filozofijom, politikologijom i ekonomijom, koji ima duboko znanje o prošlosti i zdušan interes za sadašnjosti; netko poput Tony Judt, čije su knjige i eseji dobro poznati američkim intelektualcima i mnogim drugim čitaocima širom sveta.

Drugo pitanje, postavljeno od strane nekoliko prvih čitalaca, je zašto ja samo navodim probleme: zašto ne ocrtam korake koje treba preduzeti da bi se oni prevazišli? Jedan lekar obavlja ispitivanja putem snimanja uz pomoć MRI ili PET tehnologije, i može da utvrdi s visokim stepenom sigurnosti da li postoji tumor u telu pacijenta i, ako postoji, gde se nalazi.  Međutim, obično, neki drugi lekar, ili ceo tim, će odrediti koju bi terapiju trebalo primeniti, proceniti moguće rizike i nuspojave, odlučiti da li izraslinu treba ukloniti operacijom ili je tretirati zračenjem ili hemoterapijom, ili pak da nema nade da se pacijent spasi i da je palijativno zbrinjavanje najbolji pravac delovanja. U ovoj studiji, ja pokušavam da uspostavim dijagnozu. Usuđujem se ići samo toliko daleko - ne dalje. Davanje političkih saveta je posebna profesija, koja podrazumeva drugačije tačke gledišta ("Realpolitik" ...). Ona funkcioniše po drugačijim normama: možda bi bilo celishodno da se ponudi iskrivljena slika stvarnosti, da se prikriju problemi u cilju dobijanja ili zadržavanja vlasti, ili da se osvoje pristalice, obožavaoci i sledbenici.

Kad sam predavao u SAD o delikatnoj i komplikovanoj situaciji post-socijalističke tranzicije, uvek su mi postavljali pitanje: šta bi trebalo da se uradi? Šta možemo da učinimo mi, vaši prijatelji, koji žive daleko od vašeg regiona? Divim se i poštujem tu spremnost da se deluje, ali nije moj zadatak da odgovorim na to pitanje. Svrha mog rada je da se samo objasni situacija: želeo sam da doprinesem da naši američki i drugi strani prijatelji bolje razumeju mađarski slučaj.

Šta čeka Mađarsku u budućnosti? Jedna od teorija o demokratiji zaslužuje pažnju. Ona se ne zadržava na tome koliko određeni oblik vlasti izražava "volju naroda", ili barem većine. Ona posmatra demokratiju prvenstveno kao proceduru (Schumpeter 2010. [1942], Dahla 1971. Huntington 1991. Kornai 1998.). Među nekoliko njenih važnih karakteristika dopustite mi da naglasim jednu: demokratska procedura čini mogućom smenu jedne vlade, ne putem ubistva tiranina, ni putem zavere, vojnog državnog udara ili krvavog narodnog ustanka, nego na miran i civilizovan način, putem izbora, koji su u pravnom smislu dobro definisani i uključuju više stranaka, koje se takmiče među sobom. Izvodljivost smene nije dovoljan uslov za održivu demokratiju, ali je neophodan.

Potrebno je da prođe vreme da bi smo sa sigurnošću mogli reći da li je ovaj minimalni uslov ispunjen ili nije. U Švedskoj je trebalo da prođe četrdeset godina pre nego što je socijaldemokratska vlada bila smenjena na izborima 1976. godine. U Britaniji je konzervativna stranka vladala osamnaest godina, od 1979 do 1997, pre nego što je smenjena. U oba slučaja, pobednici u političkoj konkurenciji sprovedenoj po demokratskoj proceduri zasnovanoj na fer izbornim pravilima – koji nude priliku za pobedu svim učesnicima – zamenili su bivšu vladu. Istoričari budućnosti će dati konačan odgovor na pitanje da li je minimalni uslov za demokratiju, koji je opisan iznad - naime, smena vlasti putem izbora - ispunjen u Mađarskoj ili nije.

Prognoza je sumorna. Viktor Orban i njegova stranka su " se zacementirali ", kako glasi prevod izraza koji je postao uobičajen u Mađarskoj. Ponovljene izmene izbornih zakona učinjene su s namerom da favorizuju pobedu Fidesz-a, odnosno, da je učine gotovo potpuno sigurnom.[11]

Fidesz je pripremljen za malo verovatan, ali ne i nemoguć slučaj da ne osvoji parlamentarnu većinu na sledećim izborima. Ukupno 32 kardinalna zakona se mogu izmeniti samo dvotrećinskom većinom u parlamentu, pa čak i u slučaju Fidesz-ovog izbornog poraza takva većina ne bi bila moguća bez njihovog učešća..[12] Mandati za više ključnih funkcija, od kojih su najvažnije ona glavnog tužioca, predsednika Republike, šefa centralne banke, revizorske institucije i sudijskog saveta, prelaze trenutni parlamentarni ciklus; svi oni mogu da ostanu čvrsto ustoličeni, čak i ako opozicija pobedi. Fiskalni savet, telo koje je imenovala sadašnja vlada, ali koje bi nastavilo da funkcioniše, čak i u slučaju izbornog poraza, ima ne samo savetodavnu ulogu, već i pravo veta nad budžetom koji bi predložila nova vlada. Ako bi se to pravo na veto upotrebilo, predsednik Republike bi mogao da raspusti parlament i raspiše nove izbore. Drugim rečima, nekoliko pažljivo izabranih ljudi lojalnih sadašnjoj vlasti bili bi u mogućnosti da obore narednu vladu.

Sve to dovodi do logičnog zaključka da bi verovatno bilo veoma teško da dođe do smene vlade putem parlamentarnih izbora. U tom smislu je nastala situacija, koja je skoro ireverzibilna. Istorijsko iskustvo pokazuje da autokratiju može oboriti jedino « zemljotres », koji uzdrmava same temelje sistema.

Druga buduća scenarija su takođe moguća. Veliki istorijski događaji se ne mogu predvideti na osnovu matematičkih verovatnoća; svaka konstelacija je jedinstvena i neponovljiva. Situacija bi mogla postati mnogo gora nego što je danas. Sadašnja Fidesz-ova autokratija bi mogla da reaguje na rastuće proteste jačanjem represije, sledeći putanju turske vlade.  Još jedan drugačiji sled događaja je takođe moguć. Jobbik, stranka ekstremne desnice, već ima značajnu snagu; više od jednog grada je izabralo njihove kandidate za gradonačelnike. Oni govore nesmetano u parlamentu i na ulici. Šta bi se dogodilo kada, na budućim izborima, Fidesz ne bi uspeo da osvoji parlamentarnu većinu? Da li bi bio spreman da formira koaliciju sa ekstremnom desnicom? U tom smislu, već postoji istorijski presedan: krajem Weimarske Republike umerena desno orijentisana konzervativna stranka ušla je u koaliciju s Hitlerovom strankom; zajedno su činili parlamentarnu većinu (Wittenberg 2013, Bugarič 2014. godine).

Istovremeno, ni povoljna scenarija nisu nemoguća. Šta ako umerenije grupe unutar vladajuće stranke počnu da preovladavaju, grupe koje su spremne da se zaustave u kretanju po pogrešnom putu i žele da se vrate smeru demokratije i vladavine prava? Šta ako opozicione stranke, i građanski pokreti povrate snagu? Što ako se pojave nove političke grupacije i pokreti i osvoje milione? Što ako se nekako, uprkos izbornom sistemu, koji skoro da garantuje poraz budućih demokratskih snaga, situacija preokrene?

Nemojmo gubiti nadu.



*mr Ljiljana Petrović je prevela, sa engleskog na srpski jezik, tekst koji je objavljen pod naslovom “Hungary’s U-Turn,” in Capitalism and Society: Vol. 10: Iss. 2, Article 1, 2015.

Napomena autora: Zahvalan sam za korisne komentare na jednu od prethodnih verzija teksta, a koje sam primio naročito od: Amar Bhidé, Bernard Chavance, László Bruszt, Zsuzsa Daniel, Zoltán Farkas, Miranda Featherstone, Benjamin Friedman, Péter Krekó, László Majtényi, Brian McLean, Zoltán UISJ, David Stark, Jan Svejnar i Martin Weitzman. Dozvolite mi da izrazim zahvalnost mojim saradnicima u istraživačkom radu Reka Branyiczky, Rita Fancsovits, Ádám Kerényi, Eszter Rékasi, Andrea Reményi i Eva Szalai za njihovu promišljenu i pažljivu pomoć, a Dora Kalotai i Christopher Ryan imaju moju zahvalnost za njihov pažljiv prevod na engleski jezik sa mađarskog originala. Izražavam svoju zahvalnost Corvinus University of Budapest na inspirativnom okruženju koje pruža, i "Gondolat Erejével "Alapítvány (Fondaciji “Snagom misli”) za financijsku podršku mom istraživanju.

Tekst koji je ovde objavljen sadrži samo mali broj fusnota i referenci. Veliki dio istraživanja zasnovan je na izvorima na mađarskom jeziku, koji ovde nisu pomenuti. Dalje napomene sa dodatnim objašnjenjima i citatima, kao i potpuniji popis referenci, uključujući i izvore na mađarskom jeziku, mogu se pronaći u proširenoj verziji teksta, koja je dostupna na web sajtu autora: www.kornai-janos .hu.

[1]  Nekoliko meseci nakon što je Fidesz preuzeo vlast, napisao sam članak pod naslovom "Számvetés" (Obračun - objavljen na mađarskom 2010. godine ; za engleski prevod pogledati Kornai 2011), koji daje opšti pregled osnovnih karakteristika promena koje su se desile i koje se mogu očekivati. Obim literature o promenama u Mađarskoj raste iz godine u godinu i ista je uglavnom na mađarskom jeziku. Želeo bih da ukažem na zbirku studija, u dva toma, koju su uredili Bálint Magyar i Julia Vásárhelyi (2013, 2014) i koja sadrži eseje nekoliko eminentnih mađarskih poznavalaca ove oblasti.

[2] Stranke dele među sobom oko polovine svih mesta, i ta podela je u direktnoj vezi sa proprcijom dobijenih glasova. Druga polovina zavisi od rezultata u svakoj izbornoj jedinici, gde se postupa po principu „pobednik uzima sve“, rimenjuje „većinski izborni sistem“ („first past the post“) ili princip koji je najpoznatiji u britanskom sistemu. Ovaj sistem obezbeđuje veliki broj mesta za stranku koja, u više okruga, ima samo malu relativnu prednost nad svojim rivalima.

[3] Uporedite ove brojke sa nemačkim podacima iz 2013. godine. CDU/CSU je dobio 29,7 odsto glasova svih sa pravom glasa (41,5 odsto birača sa pravom glasa su stvarno glasali). To je tek neznatno niže od rezultata Fidesz-a.  Ali, za razliku, parlamentarne proporcije u Bundestagu predstavljaju stvarne proporcije dobijenih glasova. Tako da Merkelova nije mogla imati većinu i koalicija sa socijaldemokratima upravlja zemljom.

[4] U Mađarskoj, u debatama na ovu temu, pozivajući se uglavnom na međunarodne izvore, bilo je različitih izraza u upotrebi: na primer, « upravljana demokratija » (« managed democracy »), « Firer-demokratija » (« Führer-democracy"), ili "izabrani despotizam" (« elected despotism »)

[5] Viktor Orbán (2012) je rekao sledeće: " U međunarodnoj diplomatji postoji rutinski ples. Ovaj ples, ovaj paunov ples [...] mora da bude izvođen kao da želimo da budemo prijatelji. To su, nazovimo ih, vežbe iz umetnosti diplomatije. Tako mi prihvatimo dva ili tri od sedam predloga, dva ili tri smo već bili prihvatili, samo što oni to nisu primetili i odbijemo preostala dva, koja nismo želeli, rekavši : „Ma ajde, prihvatili smo one druge.“ To je komplikovana igra.  Ja bih se radije uzdržao od toga da vas zabavljam lepotom detalja, osim ako baš insistirate. "

[6] Karakterističa scena iz "paunovog plesa" je dvoličnost koju Fidesz ispoljava prema osobama jevrejske vere. Vlada je više puta saosećajno izjavila da neće tolerisati antisemitizam i ako bude bilo potrebno da će odbraniti svoje Jevrejske građane od svake vrste napada. Istovremeno, nekoliko vladinih mera ozbiljno povređuju bolne istorijske uspomene mađarskih Jevreja. Na primer, lažno se na različite načine sugeriše da je deportacija stotina hiljada mađarskih Jevreja bila prisilno nametnuta od strane nacističke Nemačke, dok je ustvari Horthy-ijeva državna mašinerija aktivno učestvovala u tome.
[7] Izuzetak vredan pažnje : Predsednik parlamenta, jedan od osnivača Fidesz-a, jednom se prilikom, javno pozvao na mogućnost "povlačenja" iz EU.

[8] Spektakularni novi projekti, koji su inaugurisani od strane političkih lidera na pompeznim ceremonijama, uglavnom su finansirani od strane Evropske unije i multinacionalnih kompanija.

[9] Elektrana Paks nije jedini slučaj u kojem se javio ovaj problem.  Vlada, vrlo često bez opravdanog razloga, proglašava neke procedure tajnim i u više slučajeva je značajno produžila period njihove tajnosti, sprečavajući time svaku otvorenu raspravu i isključujući transparentnost u javnim poslovima.

[10] U izveštaju Tavares, koji je naručio Evropski parlament, ističe se da "reforme" uvedene u Mađarskoj od 2010. ne poštuju zajedničke osnovne principe i vrednosti EU, naročito osnovne zahteve demokratije, vladavine prava i podele vlasti na grane, iako je obaveza, zasnovna na ugovoru EU, svih zemalja članica da ih se pridržavaju. Među brojnim problemima, o kojima se veoma detaljno raspravlja u izveštaju, novi izborni zakoni se takođe pominju. Izvještaj sugeriše da bi proces monitoringa trebalo razraditi, ne samo za Mađarsku, već i za druge zemlje, u slučaju da ne ispunjavaju evropske norme. Taj proces bi otkrio probleme i olakšao reparatorne mere (vidi Europski parlament 2013). Iako je izveštaj Tavares skrenuo pažnju na problem, nije usledila ni jedna efikasna mera EU.

[11] Kao što smo prethodno spomenuli, u februaru 2015 na delimičnim izborima izabran je nezavisni kandidat umesto prethodnog predstavnika Fidesz-a, čime je vladajuća stranka izgubila dvotrećinsku većinu. Iako je ovo važna promena, Fidesz-ovi glasnogovornici tvrde, ne bez razloga, da oni još uvek čvrsto drže vlast.

[12] U jednom od intervjua datom nakon stupanja na funkciju, Orban je izjavio sledeće: "Ja ću proširiti krug dvotrećinskih zakona samo u jednom domenu: u oblasti ekonomskog zakonodavstva. I dozvolite mi da ne skrivam činjenicu da bih voleo da vežem ruke sledećoj vladi u tom pogledu. I ne samo sledećoj, već i sledećih deset vlada." (Orban, 2011).


Reference

Barnes, Andrew and Johnson, Juliet (2014), “Financial nationalism and its international en-ablers: The Hungarian experience,” Review of International Political Economy, published online: May 22, 2014. http://www.tandfonline.com/doi/abs/10.1080/09692290.20 14.919336?journalCode=rrip20#.VPRBPuHNvF9.

Bozóki, András (2012), The Illusion of Inclusion: Configurations of Populism in Hungary, EUI Working Paper SPS 2012/06, Department of Political and Social Sciences, European University Institute, Florence, http://cadmus.eui.eu/bitstream/han-dle/1814/26934/EUI_SPS_2012_06.pdf?sequence=1.

Bugarič, Bojan (2014), Protecting Democracy and the Rule of  Law in the European Union: The Hungarian Challenge, LSE “Europe in Question” Discussion Paper Series, LEQS Paper No. 79/2014, accessed January 28, 2015, http://www.lse.ac.uk/europeanIn-stitute/LEQS/LEQSPaper79.pdf.


Dahl, Robert A. (1971), Polyarchy: Participation and Opposition, New Haven: Yale University Press.

European Parliament (2013), “Report on the situation of fundamental rights: standards and practices in Hungary (pursuant to the European Parliament resolution of 16 February 2012),” A7-0229/2013, 25 June 2013, Committee on Civil Liberties, Justice and Home Affairs, rapporteur: Rui Tavares, accessed October 31, 2014. http://www.europarl. europa.eu/sides/getDoc.do?pubRef= //EP//NONSGML+REPORT+A7-2013-0229+0+DOC+PDF+V0//EN.

Halmai, Gábor (2014), “An Illiberal Constitutional System in the Middle of Europe,” Journal of Human Rights 01/2014.

Huntington, Samuel P. (1991), The Third Wave: Democratization in the Late Twentieth Century, Norman and London: University of Oklahoma Press.

Kornai, János (1998), From Socialism to Capitalism: What is Meant by the “Change of System?  London: The Social Market Foundation, Centre for Post-Collectivist Studies.

Kornai, János (2011), “Taking Stock,” CESifo Forum 12 (2), 63–72, http://www.cesifo-group. de/portal/pls/portal/docs/1/1211471.pdf.

László, Róbert and Krekó, Péter (2014), “A Fidesz támogatottságának változása három-szor három választás során” [Changes in support for the Fidesz–KDNP coalition through three rounds of three elections], background analysis, manuscript, Budapest: Political Capital Policy Research and Consulting Institute.

Magyar, Bálint and Vásárhelyi, Júlia, eds. (2013 [Vol. 1], 2014 [Vol. 2]), Magyar polip – a po-sztkommunista maffiaállam [Hungarian Octopus: The Post-Communist Mafia State] Volumes 1 and 2, Budapest: Noran Libro.

Nemzeti Választási Iroda— Hungary’s National Election Office (2010a), “Adatok a FIDESZ–KDNP  eredményeiről”  [Data  on  results  of  Parliamentary  Election 2010: Fidesz–KDNP], accessed February 27, 2015, http://valasztas.hu/hu/par-val2010/354/354_0_index.html.

Nemzeti Választási Iroda— Hungary’s National Election Office (2010b), “Adatok a FIDESZ– KDNP–Vállakozók Pártja eredményeiről” [Data on results of Parliamentary Election 2010: Fidesz–KDNP MVMP], accessed February 27, 2015, http://valasztas.hu/ hu/parval2010/354/354_0_index.html.

Nemzeti Választási Iroda— Hungary’s National Election Office (2014), “A FIDESZ–KDNP eredményei” [Data on results of Parliamentary Election 2014: Fidesz–KDNP], accessed February 27, 2015, http://valasztas.hu//hu/ogyv2014/861/861_0_in-dex.html, http://www.valasztas.hu/hu/nvb/content/kozlemeny/ovb_kozleme-ny_20100510.pdf.

Orbán, Viktor (2011), “Orban: ‘Nur toter Fisch schwimmt mit dem Strom’ (Krone-Interview),” Kronen Zeitung, June 10, 2011, accessed February 27, 2015, http:// www.krone.at/Welt/Orban_Nur_toter_Fisch_schwimmt_mit_dem_Strom-Krone-Interview-Story-267398.

Orbán, Viktor (2012), “Fókuszban a nemzeti érdek” [Focussing on national interest]: Viktor Orbán’s speech at the conference held by the foundations Századvég Alapítvány and Széll Kálmán Alapítvány, and the publisher of the weekly Heti Válasz. May 31 Budapest, https://www.youtube.com/watch?v=0s5gzvb87ZY.

Scheppele, Kim Lane (2012), “The Unconstitutional Constitution,” posted to Paul Krugman’s blog The Conscience of a Liberal for The New York Times, accessed October 31, 2014, http://krugman.blogs.nytimes.com/2012/01/02/the-unconstitutional-constitution/#more-27941.

Scheppele, Kim Lane (2013), “Hungary, The Public Relations Offensive,” posted to Paul Krugman’s blog The Conscience of a Liberal for The New York Times, accessed October 31, 2014, http://krugman.blogs.nytimes.com/2013/04/08/guest-post-hungary-the-public-relations-offensive/?_r=0#more-34278.

 Schumpeter, Joseph A. (2010 [1942]), Capitalism, Socialism and Democracy, Milton Park: Routledge.

Wittenberg, Jason (2013), “Back to the Future? Revolution of the Right in Hungary,” APSA 2013 Annual Meeting Paper, American Political Science Association, December 15, 2013,                    http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=2299143.


Integras, 04 septembar 2015.

*
*     *

 ДА ЛИ ЋЕ РЕФОРМИСАНО ПРАВОСУЂЕ ПАСТИ И НА ПОСЛЕДЊЕМ ПО РЕДУ ИСПИТУ?

Случај извршног судије у пензији из Пожаревца, који Интеграс пажљиво прати, је својеврстан испит за „реформисано правосуђе“. Питање на које смо тражили (а и даље тражимо) одговор је једноставно: Да ли ће и „реформисано правосуђе“ да кривично гони и осуђује судију, зато што је у својству извршног судије изнео мишљење у неправноснажном решењу, које је улагањем редовног правног лека укинуто и предмет  враћен на поновно одлучивање? Подсећамо да у тачки 70, Препоруке Савета министара, CM/Rec(2010)12, земљама чланицама Савета Европе онезависности, ефикасности и одговорности судијa, стоји : „70. Судије не би требало да сносе личну одговорност када се њихова одлука укине или преиначи по жалби“. Тако је у развијеним демократијама. Тако ће једнога дана, надамо се, бити и у Србији. Надамо се и да нећемо морати дуго да чекамо да тај дан дође.

16 март 2012.
  директорка Интеграса
мр Љиљана Петровић
 


*
*    *


Ештонова: Користан предлог Билта за Косово, Блиц, 27.11.2011

Билт за две врсте разговора о Косову, Тачи: Тај предлог је превазиђен, Блиц, 26.11.2011.

Београд није одговоран за проблеме на Косову, Блиц, 10.10.2011.
  

Изненађење?

Једину понуду за куповину 51 одсто акција „Телекома Србија“ доставила је компанија „Телеком Аустрија“...
Блиц, 21.03.2011.

*
*    *



ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА ПРО-ЕВРОПСКЕ МАСКЕ СРПСКИХ ПОЛИТИЧАРА?

Случај судије Ранковића, који је разрешен судијске функције јула 2000 године само зато што је два месеца пре тога присуствовао окупљању, које су политичке странке, тада у опозицији Милошевићу, заказале да би захтевале одржавање избора, показује у каквом су положају биле судије и како су била практикована политички мотивисана разрешења судија. Десетогодишњи ход по мукама разрешеног судије у потрази за правдом показује колико је тешко (практично немогуће) да разрешени судија оствари правду и буде враћен на рад у суд.
Одсуство демократских промена у правосуђу, крунисано бруталним разрешењем 837 судија (и 120 тужилаца), под плаштом „општег избора“, децембра 2009 године, указује да политичке партије, које су на власти у Србији у последњих 10 година, никада нису желеле да судство (и тужилаштво) постану независни и заштићени од непримереног утицаја политичких партија. Замајавање нереизабраних судија које траје већ више од годину дана и одбијање Министарства правде да поступи по препорукама Европских институција скинули су „про-европску“ маску наших политичара и јасно показали да ови не желе владавину права, поштовање људских права и демократију.

Овде можете прочитати о случају разрешеног судије Ранковића из пера самога судије 

09 фебруар.2011.

директорка Интеграса
мр Љиљана Петровић


*
*    *

"Независност и професионалност правосуђа биће кључни елементи у ставу Европске комисије на захтев Србије за чланство у Европску Унију, поручио Комесар ЕУ за проширење", пише Политика, 14.12.2010

*
*    *
  

 СЛУЧАЈ ИЗВРШНОГ СУДИЈЕ У ПЕНЗИЈИ
 
Итеграс је пажљиво пратио збивања везана за реформу правосуђа a чији је циљ требало да буде успостављање независног, ефикасног и одговорног правосуђа у које ће грађани имати поверење. Реформатори правосуђа су нас убеђивали да су изабрани најбољи и да ће време показати да је реформа успела. Међутим, прeма нашим сазнањима и првим резултатима нашег истраживања стање у реформисаном правосуђу је поражавајуће. Показало се да поједина тужилаштва (и судије) у унутрашњости Србије, настављају да, по свему судећи, удовољавају жељама тајкуна, који уживају заштиту политичких партија. Јер тешко се може другачије објаснити случај извршног судије у пензији, којег реформисано тужилаштво наставља да гони, (и исти кривични судија наставља да осуђује) зато што је у поступку извршења донео неправноснажно решење, које је по приговору укинуто у редовном поступку и предмет враћен на поновно одлучивање. Другим речима гоне и осуђују извршног судију у пензији, због решења које правно не постоји и које није проузроковало никакве последице. Интеграс не жели да верује да настављање прогона овог судије у пензији треба да послужи као порука свим судијама да могу и они да буду предмет гоњења за свако решење које су донели а које је укинуто.
Интеграс не жели овом приликом да наводи имена ни тужилаца ни судија као ни прогоњеног судије у пензији, а да нам се не би приговорило да се мешамо у рад правосуђа, обзиром да је поступак (тренутно пред апелационим судом), после више од 4 године од његовог почетка, још увек у току.
Поступање реформисаног правосуђа, које битно одступа од прокламоване вредности владавине права, навело је Интеграс да о овом случају обавести све релевантне међународне институције.

15  октобар  2010
директорка Интеграса
мр Љиљана Петровић


*
*    *


*
*     *
 
 Србија скинута са листе најгорих 

Global Integrity, НВО са седиштем у Вашингтону, скинула је Србију са Листе земаља у којима комбинација: недостатка ваљаних прописа о сукобу интереса, нерегулисаног и нетранспарентног финансирања политичких странака и неадекватна контрола великих државних предузећа, представља системски ризик за корупцију широких размера, другим речима, за велику крађу јавних ресурса.
Скидање Србије са Листе (Grand Corruption Watch List) је сигнал да је у Србији остварен значајан (мада непотпун) успех у успостављању минимума кључних заштитних механизама у борби против корупције, што никако не значи да је тиме искључено постојање велике корупције, прецизирао је Nathaniel Heller, директор Global Integrity, поводом објављивања Global Integrity Report 2009, 23 фебруара 2010 године.
Трансфер мониторинга финансирања политичких странака и кандидата на Агенцију за борбу против корупције је помак напред, обзиром да су до сада политичке странке практично контролисале саме себе, а преко Републичке изборне комисије и Одбора за финансије Народне скупштине. Очекује се да ће грађани убудуће бити боље информисани о томе ко финансијски подржава избор појединих политичара на јавне функције.
Политички утицај на постављање и разрешење руководилаца у органима за спровођење закона, односно полицији, и даље је присутан, имајући у виду да министар унутрашњих послова има овлашћења да именује и разрешава те руководиоце. Стратегија за реформу полиције још увек не постоји, као ни акциони план за њено спровођење.
Србија се треба позабавити и проблемом правосуђа, у којем је било значајних кашњења у извршењима судских одлука, као и неравномерног оптерећења судова и судија.  По  мишљењу аутора овог поста, судећи по налазима извештаја за Србију, највероватније ће бити потребно и да се пруже ваљана објашњења везана за недавни (ре)избор судија, а у светлу препорука Венецијанске комисије Савета Европе и затим Европске комисије.

Љиљана Петровић

 23.02.2010

За више информација о oрганизацији кликните на: Global Integrity
За више детаља о извештају о Србији кликните на: Global Integrity Report 2009 :  Serbia

*
*     *

Пријавите се на: Постови (Atom)